X2 kao laboratorijski instrument, ne scenska demonstracija

Laboratorija koja kupuje humanoidnog robota ne kupuje demonstraciju. Kupuje instrument na kome će studenti pisati kod tri ili četiri godine, na kome će doktorand i dalje izvoditi eksperimente pošto se projekat koji ga je finansirao odavno zatvori, i koji mora da preživi predaju drugoj istraživačkoj grupi svakog semestra. To menja šta je zapravo bitno. Mašina koja izgleda impresivno u fiksnoj rutini ne vredi laboratoriji ništa ako niko u zgradi ne može da uđe u nju.

SDK odlučuje da li je ovo uopšte platforma.

AGIBOT objavljuje upravljački sloj X2, nazvan AimDK_X2, i u Python-u i u C++-u. To je razlika između robota na kome laboratorija može da gradi predmete i radove i robota koji izvodi fiksan skup trikova koje niko ne može da proširi. Python vodi studenta master studija od ideje do funkcionalnog eksperimenta za jedno popodne; C++ je ono što laboratoriji treba kad eksperiment postane upravljačka petlja u realnom vremenu, a to što oba jezika stoje u jednom SDK-u znači da ista mašina služi i uvodnom kursu interakcije čoveka i robota i doktoratu iz lokomocije, bez prepravke između njih. Zatvoren sistem sa demo režimom ne odgovara ni na jedno od ta dva pitanja, ma koliko demonstracija dobro izgledala.

Stepeni slobode i domet ruke odlučuju koja istraživačka pitanja platforma zaista može da nosi

, a ne specifikacija za divljenje. X2 Basic ima 25 aktivnih stepeni slobode pri masi od 33 kg; X2 Ultra ima 30 aktivnih stepeni slobode pri 39 kg, sa dometom ruke od 558 mm i nosivošću od 3 kg po ruci. Laboratorija koja predaje dvonožnu lokomociju ili izvodi studije interakcije čoveka i robota postavlja pitanja na koja 25 stepeni slobode modela Basic direktno odgovaraju. Laboratorija čije je istraživanje manipulacija, hvatanje uz naučenu upravljačku strategiju, koordinacija obe ruke, treba dodatnih pet stepeni slobode i domet ruke modela Ultra da bi eksperiment uopšte bio moguće postaviti: kraći domet ili manje aktuiranih zglobova nije manja verzija iste studije, već sasvim druga studija.

Dva nivoa modela odgovaraju dvema vrstama laboratorija, i to je prva odluka koju treba doneti ispravno.

Basic ide uz nastavu, istraživanje interakcije čoveka i robota i rad na lokomociji: kurseve kojima treba platforma celog tela na koju studenti bezbedno stavljaju ruke i za koju pišu programe, gde je dobitak pouzdano ponašanje i malo trvenja, a ne sirova računarska snaga. Ultra ide uz istraživanje percepcije i manipulacije koje izvršava naučenu upravljačku strategiju na samom robotu, na čipu NVIDIA Orin NX sa 157 TOPS, uz hod brzinom do 2 m/s. Ako plan laboratorije predviđa da strategija izvršava inferencu na samom robotu, a ne na stonom računaru koji šalje komande preko veze, budžet čipa Orin NX je broj koji odlučuje da li je neophodan Ultra ili je Basic dovoljan.

Vredi imenovati i ono što katalog ne objavljuje.

AGIBOT navodi preko 20 unapred snimljenih pokreta koji pokrivaju hod, ples i borilačke veštine, a oni postoje radi demonstracije i kalibracije, ne radi istraživačkog programa; laboratorija koja gradi tezu na unapred snimljenoj rutini gradi je na pogrešnom sloju sistema. Ne postoji ni objavljen podatak o uspešnosti manipulacije ili pouzdanosti hvatanja proizvoljnih predmeta ni za jedan od dva nivoa: taj broj ne postoji ni u jednom dostupnom izvoru, pa laboratorija kojoj on treba mora sama da ga generiše, a upravo za to i služi SDK.

Dva pitanja rešavaju koji nivo i koliko jedinica laboratoriji zaista treba: da li istraživanje izvršava proračun na samom robotu ili van njega, i da li nastavni plan traži jednu jedinicu deljenu tokom semestra ili više njih paralelno. Jednonedeljni najam daje odgovor na oba pitanja pre nego što se napiše narudžbenica: Basic se iznajmljuje po 1.500 EUR nedeljno, Ultra po 2.500 EUR nedeljno. To je jeftinije od nagađanja i brže od čekanja da specifikacija odgovori na pitanje za koje nije ni napisana.